Vojin Ćetković kao Njegoš! Glumac u novom filmu o Petru Lubardi igra vladiku: Evo kada će biti premijera
Dodajte Kurir u vaš Google izborReditelj i scenarista Goran Radovanović na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji nagrađen je Zlatnikom cara Konstantina, a nedavno je privukao veliku međunarodnu pažnju i filmom "Bauk", za koji je prošle godine na prvom Filmskom festivalu Evroazijske filmske akademije "Dijamantski leptir" u Moskvi osvojio nagradu za najbolju režiju. U razgovoru za Kurir Radovanović govori o nagradama, inspiraciji, filmu "Bauk", budućem dokumentarno-igranom ostvarenju "Lubarda: na kuću ti gavran pao" i knjizi koja je u pripremi.
U Banji ste pre dve godine otvorili festival s "Baukom". Sad se vraćate i sa Zlatnikom cara Konstantina. Kakav odnos imate prema nagradama, naročito onim za opus i životno delo?
- Da vam kažem, nagrade meni u ovim godinama ništa ne znače više. U Banji sam pre svega zato što sam sentimentalno vezan za taj festival i moja prva nagrada je bila za film "Oktoberfest" daleke 1988. godine. Osvojio sam mnogo godina kasnije i priznanje za "Enklavu", tako da je moja karijera delimično obeležena i ovim festivalom.
Pravili ste uvek velike, svetske filmove koji su prebacivali granice. Da li čovek mora da razmišlja i globalno kao reditelj?
- Razmišljam isključivo individualno. E sad, da li je taj moj filmski jezik i tema nešto što ima univerzalni karakter, to prosto ne zavisi od mene. To je deo moje podsvesti i podsvesnog kreativnog postupka.
Prošla godina je bila vaša godina. Dobili ste i najveću evroazijsku nagradu koja je pandan Oskaru. Da li vas je to zateklo i iznenadilo?
- Delimično jeste, pravo da vam kažem. Da, to je bila lepa nagrada. Prvo izdanje evroazijskog Oskara za režiju "Bauka". Nagradu za životno delo dobio je čuveni iranski reditelj Madžid Madžidi. Tako da nagrada u startu ima kredibilitet i to je potvrda i srpskoj kinematografiji i mom prethodnom radu, a i samom filmu "Bauk".
Šta vam je bila inspiracija za "Bauk", film koji je svojim slikama i atmosferom ostavio snažan utisak na publiku?
- Inspiracija je moj sopstveni život. Čovek uroni u sebe, u svoja sećanja, emocije, svoje sopstveno detinjstvo, zatim i svoje znanje, svoje obrazovanje. I onda je to sve izašlo. Ali kad ste pomenuli fotografiju, delimično je zaslužan za tu fotografiju, ne delimično nego 100%, veliki ruski direktor fotografije Vladislav Opeljanc, koji je snimao tri-četiri poslednja filma Mihalkovu i Serebrenikovu, tako da je to i njegova zasluga.
Scene iz filma "Bauk"
Šta je spojilo vas dvojicu?
- Volim njegovu fotografiju i smatrao sam da je on jedini pravi izbor koji bi mogao da uroni u moj svet. Mi se pre snimanja nismo poznavali, a spojio nas je Mihalkov. Ja sam mu se javio. Naravno, dobio sam od Mihalkova i njegov kontakt. Javio se. Tražio je da vidi šta sam radio, dopalo mu se i bio je spreman za tu zajedničku avanturu.
Film je podelio ljude. Neki su oduševljeni, neki kažu da ne razumeju film. Zašto mislite da ljudi nisu razumeli "Bauka"?
- Ne znam odgovor na to vaše pitanje. To zavisi od gledaoca i njegovog intelektualnog kapaciteta, emotivnog interesovanja. Čuo sam neke kritike, kažu: "Pa mi smo očekivali pravi srpski ratni film." Ja ne mogu da odgovorim na izneverena očekivanja nepoznatih ljudi. Kad radim film, samo sledim svoj umetnički kredo, svoj umetnički instinkt i radim to što radim i trudim se da svaki novi film bude svež i interesantan, pre svega meni. Ako bude meni interesantan, nadam se da će biti interesantan i gledaocima.
Vraćate se i nekim svojim korenima, dokumentarnom filmu? Novi film je posvećen Petru Lubardi?
- Jeste, to je u stvari igrani film o Petru Lubardi. Anica Dobra tumači osam različitih uloga, Vojin Ćetković je Njegoš, a Vaja Dujović igra Lubardinu ženu. Ali imamo i guslara, čuvenog guslara Maksima Vojvodića, koji je najpoznatiji guslar mlađe generacije u Crnoj Gori. Koristili smo u filmu arhivski materijal, pa je zato to jedna vrsta, ne bih rekao da je igrano-doku, to je hibridni film, igrani sa arhivskim materijalom.
Film je posvećen umetnosti kao takvoj, posvećen je Njegošu, literaturi, filmskoj umetnosti, baletu, muzici, a nekako i Srbiji, koja je prošla taj pakao komunizma od 1945. do 2000.
Kada će biti premijera?
- Početkom naredne godine.
Da li je film već završen?
- On je gotov. Samo čekamo još malo, finalnu tonsku obradu, to jest finalni miks.
Da li će premijeru imati na Festu?
- Ne možemo da ga prikažemo ove godine na Festu jer čekamo jedan strani festival, da bude premijera negde napolju, pa tek onda u Beogradu. Zato je i pomerena beogradska premijera za januar.
Za Sajam stiže knjiga o Handkeu
Uradili ste film o Peteru Hankeu s vašim prijateljem Žarkom?
- Pravimo zajedničku knjigu koja se zove "Čekajući Handkea/Ptice kukavice Velike Hoče", a sastoji se iz scenarija za ovaj film i Handkeovog putopisa "Ptice kukavice Velike Hoče". Biće tu dosta dnevničkih zabeleški, Handkeovih, Radakovićevih i mojih pred snimanje filma, filmskih kritika i Handkeovih ekskluzivnih fotografija iz privatne arhive s Kosova i iz Bosne i fotografija iz filma.Knjigu ćemo objaviti u oktobru ove godine, za Sajam.
Hoće li Handke doći u Beograd?
- Ukoliko mu zdravlje dozvoli, doći će.
Bonus video: Hanke među svojima